Nije ti jasno zašto ti ide na živce kad neko premešta nogu, klikće hemijskom ili diše glasno?
Možda misliš da si preosetljiv. Ali zapravo, to bi mogao biti neurološki fenomen zvan misokinezija. Da, postoji ime za to kad ti sitne stvari iz okruženja izlaze na nos – i to bukvalno.
I ne, nisi lud. Samo tvoj mozak prepoznaje “iritantno” kao pretnju. Evo šta to znači, kako se manifestuje, i – može li da se drži pod kontrolom.
Šta je zapravo misokinezija – i zašto te tuđe tikovi dovode do ludila
Misokinezija je ekstremna osetljivost na ponavljajuće pokrete drugih ljudi. Neko cupka nogom? Tebi srce skače. Neko vrti pramen kose? Ti misliš kako bi mu najradije odvrnuo glavu. Klik, klik, klik – i tvoj mozak ulazi u "fight or flight" mod.
Naučnici sa Univerziteta Britiš Kolumbija pokazali su da skoro trećina ljudi oseća neki nivo neprijatnosti pri gledanju ovakvih pokreta. Kod nekih je to nelagodnost. Kod drugih – čista, sirova agresija.
A šta je misofonija? Tvoj drugi najgori neprijatelj.
Ako ti nije dovoljna vizuelna iritacija, tu je i misofonija – ekstremna netrpeljivost prema određenim zvukovima. Mljackanje, žvakanje, disanje, škrgutanje zubima – dovoljno da ti digne pritisak, pa čak i izazove mučninu.
Glavna razlika? Misokinezija je vizuelna - misofonija je auditivna. Ali obe mogu da se jave zajedno – kao duet iz pakla.
Kako to izgleda u telu i glavi?
Rebeka Elis, stručnjak za javno zdravlje, kaže da ljudi sa misokinezijom često doživljavaju povećan krvni pritisak, ubrzan puls, napetost u grudima, bes, gađenje, pa i nasilne misli, kao i nemogućnost koncentracije. Kod ozbiljnijih slučajeva, sve to može da utiče na posao, odnose i društveni život.
Ko sve može da ima ovo? I zašto?
Nema preciznog uzroka, ali se pretpostavlja da su neurološki i genetski faktori uključeni. Osobe sa autizmom, ADHD, anksioznošću ili PTSP češće prijavljuju simptome oba fenomena – i misokinezije i misofonije.
Najveći problem? Ljudi ih često ne shvataju ozbiljno.
Komentari poput: “Nemoj da preteruješ” ili “Ma samo ignoriši” čine stvar još gorom. Zato mnogi ćute i trpe – dok im se glava kuva iznutra.
Može li da se leči? Ili bar kontroliše?
Ne postoji zvanična dijagnoza, ali postoje načini da se živi funkcionalno:
- Kognitivno-bihejvioralna terapija – pomaže da prepoznaš okidače i naučiš tehnike smirivanja u realnom vremenu
- Disanje, skretanje pažnje, blokiranje pogleda – sve su to male, ali korisne taktike
- Otvorena komunikacija – objasni ljudima šta ti smeta (kad možeš i kad ima smisla)
