Kada se pomisli na francuske vinarije, ljudi obično zamišljaju beskrajne vinograde, prefinjeno društvo koje uživa u šampanjcu i romantiku francuskog sela…
Međutim, za one koji zapravo rade na tim plantažama, stvarnost je mnogo manje glamurozna. Moët & Chandon, Mercier i slične prestižne kuće, poznate po svojim luksuznim penušavcima, koriste – kako bi to lepo rekli – “nisko plaćenu” radnu snagu. Ili, da budemo precizniji, robovski rad.
Radnici, uglavnom migranti iz siromašnih delova Afrike i Istočne Evrope, dolaze u Francusku u potrazi za stabilnim poslom i boljim životom. Umesto toga, dobijaju platu koja nije dovoljna ni za preživljavanje. Čak i tih nekoliko evra, koliko im poslodavci velikodušno obećavaju, često kasni ili jednostavno nestane negde između poslodavca i radnika – verovatno u nekom vinskom podrumu zajedno sa vintage berbama.
U Eperneu, gde se nalaze sedišta nekih od najvećih proizvođača šampanjca, radnici su primorani da spavaju u bioskopu kod železničke stanice, jer im je osoblje velikodušno dopustilo da tamo prenoće. A oni koji nisu te sreće, skupljaju se u improvizovanim šatorskim naseljima. Ironično, sve se to dešava na čuvenom Avenue de Champagne, ulici koju zovu "najbogatijom na svetu" jer u njenim podrumima leže milioni boca šampanjca.
A kako izgleda radni dan berača? Sati i sati rada pod suncem, uz minimalne ili nikakve pauze, za platu koja se u najboljem slučaju kreće oko 200 evra nedeljno – iznos koji ne pokriva ni osnovne životne troškove u Francuskoj. Troškovi stanovanja i hrane u zemlji su visoki, a ako se uračunaju porezi, radnicima ostaje tek dovoljno da odluče da li će večerati ili sačuvati novac za sledeću nedelju preživljavanja.
Kombinacija iscrpljujućeg rada, nesnosne vrućine i nedostatka osnovnih uslova za život uzima danak. Prošle godine, četiri radnika su preminula od sunčanice dok su brali grožđe – ali, realno, šta je nekoliko ljudskih života naspram milijardi evra vrednih šampanjskih etiketa?
Francuski sindikati su konačno počeli da dižu glas protiv ove sramote, a prve optužnice su već podignute protiv vlasnika agencija za zapošljavanje i pojedinih vinara. Optuženi su za trgovinu ljudima i ugrožavanje radnika, a suđenje je zakazano za mart ove godine. Do tada, plantaže će nastaviti da funkcionišu po starom – luksuzna vina će se i dalje točiti u kristalne čaše, dok će oni koji ih prave spavati na kartonima i sanjati o tome kako su nekada verovali u mit o “boljem životu” u Francuskoj.
