U svemiru velikom 93 milijarde svetlosnih godina, negde na 120 njih udaljenosti od nas, nalazi se planeta K2-18b…
Do pre neki dan, to je bila još jedna neupadljiva kugla koja kruži oko svoje zvezde. Danas – to je verovatno dom života van Zemlje. I to ne zahvaljujući nekoj svetlucavoj slici iz teleskopa, već zbog... hemijskog otiska sumpora.
Naučnici sa Univerziteta u Kembridžu pronašli su hemijske tragove dimetil sulfida (DMS) i dimetil disulfida (DMDS) – spojeva koje, koliko znamo, može da proizvede isključivo živi organizam. To je kao da nađemo trag kafe na stolu – ne znamo ko je sedeo, ali znamo da je neko bio tu.
Profesor Niku Madhusudhan, koji je predvodio istraživanje, kaže da još nisu 100% sigurni, ali da sve ide u pravcu Hycean sveta – planete sa okeanima, atmosferom i potencijalom za život. Ali kakav život?
Zoolog sa istog univerziteta, dr Arik Keršenbaum, daje realnu sliku: zaboravi vanzemaljske ratnike i plave amazonke. Ako tamo i postoji život, on više liči na Zemlju pre dve milijarde godina, što znači da su tu jednostavne ćelije, mikroorganizmi, možda neka primitivna fotosinteza. Nema očiju. Nema mozga. Samo život u svom najosnovnijem obliku – onako kako je sve počelo i kod nas.
Ipak, tu dolazimo do najzanimljivijeg dela. Astronom Majkl Garet iz Mančestera kaže da, ako život ipak evoluira pod zracima crvenog patuljka – zvezde oko koje K2-18b kruži – moguće je da bi eventualna bića razvila ogromne oči, osetljive na najmanji tračak svetla. Vizuelno: negde između dubokomorskog čudovišta i simpatičnog Pixar junaka. Ipak, sve ostaje u sferi spekulacije – za sada.
Šta ovo znači za nas?
Možda ništa. Možda samo još jedan podatak u nizu svemirskih misterija. A možda je ovo prvi pravi dokaz da nismo sami. Možda život nije izuzetak, već pravilo. I možda, samo možda, dok ovde rešavamo krize, klimatske promene i svakodnevni stres, na drugom kraju svemira nešto diše. Ne zna da postojimo, ne zna za naše jezike, zakone i rokove – ali postoji.
I ako ništa drugo, možda nas to podseti da čudo nije samo tamo negde – već i ovde, sada, u činjenici da uopšte možemo da postavimo to pitanje.
