Simbiotički odnos između dve morske životne forme nedavno je otkriven kako obitava dnom okeana, uprkos tome što nedostaje na tablicama fosilnih podataka već stotinama miliona godina...
Naučnici su otkrili neskeletalne korale koji rastu iz stabljika morskih životinja poznatijih kao krinoidi, ili morski ljiljani, na dnu Pacifičkog okena, nedaleko od obala Honšu i Šikoku u Japanu. Tokom paleozolika, krinoidi i koralni sprudovi zaista su se slagali na savršen način. Ovaj morski fosil koji je uočen funkcioniše na isti način, sa dokazima bezbrojnih primera korala obavijenim krinoidima koji se uz njih penju sa okeanskog dna u vodenu kolumnu, kako bi uživali u jačim strujama zbog filter prehrane po kojoj su prepoznatljivi.
Međutim, ovi bentalni najbolji drugari nestali su iz fosilnih podataka pre oko 273 miliona godina, nakon što su posebni krinoidi i korali koji su ovde u pitanju potpuno izumrli. Ostale vrste krinoida i korala ponovo su se pojavile u mezozoiku, nakon permsko-triaskog izumiranja, ali nikada više nisu viđeni zajedno u simbiotičkoj vezi.
Sve do sada. Na dubinama koje prevazilaze sto metara ispod površine okeana, naučnici su pronašli dve različite vrste korala - heksokorale iz porodice abyssoanthus, koji su veoma retki i metridioidea, tipa morske anemone, koja raste iz grana živih japanskih morskih ljiljana, poznatijih kao metacrinus retundus.
Udruženi poljsko-japanski istraživački tim, prevođen paleontologom Milajem Zapalskim, sa Varšavskog Univerziteta, prvi su koristili stereoskopsku mikroskopiju kako bi posmatrali i fotografisali ove primerke. Zatim, naučnici koriste nedestruktivne mikrotomografe kako bi skenirali ove žive fosile i otrkili njihove enterijerne strukture i DNK obrasce radi identifikovanja kao vrste.
Tim je saznao da se korali smešteni ispod peraja za hranjenje krinoida najverovatnije ne takmiče sa svojim domaćinima za hranu, a pošto su neskeletna bića, najverovatnije ne utiču na fleksibilnost krionidnih pipaka, mada anemone mogu imati uticaj i ometati pokrete svog pratioca tankim nitima koje oblažu stabljiku.
Za sada ostaje nejasno koje prednosti krionide poseduju iz ove veze sa koralima, ali jedna veoma interesantna stvar se pojavila i za razliku od palezoičkih korala, novi primerci nisu modfikovali strukture krionidskih skeleta. Ovo je, prema istraživanju, jasno objašnjenje velike rupe u fosilnim podacima. Paleozoički fosili simbiotičkih korala i krinoida razvijaju korale koji poseduju kalcitne skelte, kao što je slučaj sa rugosa i tabulata vrstama.
Sa druge strane, fosili oganizama mekih tela, nalik neskeletnim koralima, veoma su retki. Zoantidi, kao što je abyssoanthus porodica korala, ne poseduju potvrđene fosilne podatke, dok vrsta morskih anemona kao što je metridioidea dolazi u izuzetno ograničenim izdanjima. Ukoliko ovi korali ne modifikuju svog domaćina i ne ostavljaju fosilne podatke, oni verovatno poseduju daleko dužu vezu sa krinoidima koja jednostavno nije zabeležena.
Sve ovo znači da moderna veza između korala i krinoida može doneti neki uvid u paleozoičke interackije između ove dve vrste. Postoje jasni dokazi koji sugerišu da su zoantharians i rugose korali delili istog predaka, na primer. Broj primeraka otrkiven do današnjeg dana veoma je mali, ali sada kada naučnici znaju da su oni tu i funkcionišu savršeno danas, što samo znači da će više truda biti uloženo u otkrivanje istorije ovog fascinantnog i drevnog prijateljstva.
N.Đ.
