Neke ubice nestanu. Drugi pričaju odmah. A treći — sede u tišini gotovo dve decenije i čekaju svoj trenutak.
Geri Majkl Hilton, poznat kao National Forest Killer, sad ima 78 godina, sedi na samrti u ćeliji i — govori. Prvi put. Pred kamerama. O ubistvu za koje nikad ranije nije priznao. Do sada. “Vreme je. Vreme je da progovorim,” kaže u intervjuu za Court TV novinara Dejvida Skota.
Hilton je već osuđen za tri ubistva: Džon I Ajrin Brajant Bryant, supružnici ubijeni u šumama Severne Karoline, Meredit Emerson, mlada žena ubijena tokom planinarenja u Džordžiji. Za te zločine dobio je tri doživotne kazne.
Ali četvrta žrtva, Šeril Hodžis Danlap, medicinska sestra i hrišćanska humanitarka iz Floride, bila je enigma. Niko nije imao punu priču. Dok Hilton, 17 godina kasnije, nije odlučio da je ispriča. “Da. Ja sam to uradio,” kaže hladno pred kamerom. “I mogu da kažem bilo kome da jesam.”
Postavlja se pitanje koje prati svaki kasni priznanje: zašto sad? Da li je u pitanju savest? Pokajanje? Ili samo potreba za kontrolom? Na direktno pitanje da li uživa u tome što može da izazove strah, Hilton odgovara: “Na perverzan način – da. Uživam.” To je priznanje koje ne traži oproštaj. To je izjava moći. I zato je jezivo.
Ko je zapravo Geri Hilton?
Nekadašnji radnik u marketingu, čovek sa psom, planinar, autsajder. Njegov život je godinama prolazio ispod radara. Sve dok nije počeo da se ponavlja obrazac: nacionalni parkovi, usamljeni tragovi, nestale osobe, i — tela.
Kada je uhapšen 2008. godine, već je bio na radaru u više saveznih država. Ali njegova tišina je bila zid. Niko nije znao pun obim njegovih zločina. Do sada.
Iako je sada priznao četvrto ubistvo, Hilton ostaje osumnjičen za još nekoliko nestanaka i ubistava – među njima i Patris Tamber Endres, Rosana Miliani, Majkl Skot Luis, Džejson Nap... Ime po ime, slučaj po slučaj — svi nestali u prirodi, u šumama koje su mu bile igralište.
Možda će progovoriti. Možda neće. Ali jedno je sigurno — sada zna da ga neko sluša.
U svetu gde su serijske ubice postale deo pop kulture, Hilton podseća da stvarnost nema trilere. Ima smrt. Ima porodice koje čekaju odgovore. I ima ubice koji, iz mračnih ćelija, znaju da drže moć u svojim rukama — sve dok ne progovore.
I kad progovore, nije da bi se pokajali. Nego da bi još jednom pokazali da imaju poslednju reč.
