“Ove godine nismo pakovali kofere uopšte…”, rekla je tužnim glasom i dodala: “Evo bliži se i naša godišnjica, a pitanje je kada će se granice otvoriti”. Znao sam da se od mene očekuje nekakav novogodišnji magični štapić koji će njene snove o putovanju 31. decembra pretvoriti u stvarnost…
Nažalost, realnost je bila mnogo drugačija. Početak meseca je obeležilo svođenje godišnjih računa, plaćanje zaostalih obaveza i beskrajne video konferencije kojih sam se poprilično zasitio. Priznajem, nedostajao mi je odmor i naša putovanja. Žudeo sam da pogledam neke nove horizonte, razbistrim glavu i udahnem život punim plućima.
I dok sam posle ručka ispijao Coca-Colu u beogradskom restoranu sa pogledom na Dunav, dobio sam neodoljivu želju da ovaj hladan decembarski dan zamenim, makar na trenutak, toplinom belog peska Kamps Bej plaže i pogledom na Južni Atlantski okean. Postavljena na impresivnoj pozadini planinskog lanca Dvanaest apostola, ovo je jedna od najvećih i najlepših plaža u Kejptaunu. Pogledom sam tražio najuzvišeniju tačku čuvene Stone planine, kada se ispred mene pojavila usplahirena žena, koja od uzbuđenja nije skidala osmeh sa lica: “Požuri, nećemo stići sve da obiđemo!” Ubrzao sam korak i tek tada postao svestan da se, zajedno sa dragom, nalazim pod oblacima pravog svetskog čuda, i da koračam zemljom koju je svojevremeno branio lokalni pirat Van Hunks.
Kejptaun nas je osvojio na prvi pogled, kako zbog istorije i kulturnog nasleđa, tako i zbog živopisne arhitekture, veselog i gostoljubivog stanovništva, čija nas je muzika pratila na svakom koraku. Radoznalo smo obilazili sve atrakcije, peli se žičarom na planinu (kad nije bilo vetra), posetili botaničku baštu Kirstenboš, družili se sa pingvinima na plaži Boulders, a Rt dobre nade ili Kejp Point smo ostavili za vetrovit dan, kako bismo uživali u pogledu na jedrilice. Nismo propustili ni paraglajding, kao ni uživanje na plaži dok smo posmatrali hrabre surfere koji plešu po ogromnim talasima. Jahali smo konje, a družili smo se i sa nojevima, zebrama, žirafama, i umiljatim fokama.
Oh, kako sam uživao u svakoj priči lokalaca o Kejptaunu! Pretpostavljao sam da je dobar deo tih priča samo nekakva urbana legenda ili mašta ljubaznog komšije, koji bi uz čašicu amarule razvezao jezik do kasno u noć. No ipak, prijala mi je ta čudna gostoljubivost, posebno u trenucima dok je moja žena jurišala gradom u potrazi za nekim novim afričkim suvenirom. Kejptaun je u svakom smislu bio pravo otkriće za nas - grad prepun atrakcija, sa mnoštvom ekskluzivnih klubova, pabova i šoping centara koji su radili 24h. Sa atmosferom sličnom Njujorku, ovaj najstariji grad u Južnoafričkoj Republici je na svakom koraku opravdavao titulu jednog od najlepših gradova na svetu. I što je najvažnije, u ovom gradu se živi podjednako dobro, uzbudljivo i užurbano, i danju i noću!
Kejptaun, sa oko tri miliona stanovnika, okružen je Stonom planinom, jednom od sedam svetskih čuda, a krase ga brojne peščane plaže koje su orijentisane ka Južnom Atlantskom okeanu. Zbog prijatne klime tokom cele godine, jedna je od najpopularnijih destinacija na svetu.
Dopala mi se ova nonšalantnost grada koji je na svakom koraku nudio neko novo čudo – kako u pogledu prirode, tako i u pogledu naroda i njegove predusretljivosti. Iako je ovo putovanje bilo poklon porodice za naš medeni mesec, dogovor je bio da se pretvaramo kao da smo dva cimera željna avanture u dalekom svetu. Zato smo rešili da iznajmimo auto i svoje dane provedemo u obilasku Atlantskog okeana, odnosno predivnih zaliva i plaža. Nažalost, kupanje nije dolazilo u obzir, ali smo u svako doba dana mogli napraviti predah uz Gatsby super-sendvič u obližnjem restoranu ili ispijati piće i uživati u zalasku Sunca u Hard Rock Cafe-u. S vremena na vreme, kad se zaželimo urbane atmosfere i gradskog betona, vraćali smo se do hotela i Pijačnog trga, šetajući uskim ulicama u rezidencijalnom kraju Bo-Kaap, poznatom po šarenim kućama pastelnih boja koje su naprosto oduzimale dah. Uživali smo i u istraživanju Victoria & Alfred Waterfront kompleksa u najstarijoj radnoj luci Južne Afrike, a nisam smeo da propustim ni Muzej dijamanata. :)
Da li zbog opuštene atmosfere grada koji nas je prihvatio kao da smo Afrikanci, ili zbog toliko stvari koje smo imali u planu da obiđemo, Nova godina u Kejptaunu nam se prikrala i nije nam ostavila puno vremena za razmišljanje. Svidela mi se ta neizvesnost i priprema u poslednji čas. Vrlo brzo smo se našli u restoranu na poslednjem spratu hotela, uz tihu džez muziku, pripremljene koktele i nezaobilazno domaće vino uz tradicionalna riblja jela i jastog, Bunny Chow - zečetinu sa karijem u izdubljenoj lepinji, a na kraju smo se zasladili Koeksisters pletenim slatkišima i Malva pudingom. Hrana u Kejptaunu je preukusna, ali Coca-Cola je posle ovakvih obroka obavezna, da se „gasi žeđ“. :)
Teško da bih mogao da zamislim romantičniji ulazak u Novu godinu od ovog koji nam je tako srdačno ponudila Majka svih gradova. I baš u ponoć, dok smo plesali na velikom crvenom podijumu, negde u daljini nebo je prošarao vatromet, a aplauz i čestitke ispunili su prostor. Zagrlio sam svoju “damu u crvenom” i šapnuo joj da je ona moj Rt dobre nade.
“Uskoro...” - ponovio sam tiho, vraćajući se u realnost. Za svoju dragu sam odmah pripremio eliksir mladosti – čaj Rooibos, sa začinjeno slatkom ukusnom i orašastom aromom, koji je obožavala da ispija u popodnevnim časovima. Setio sam se jedne od prvih reči koje sam naučio u Južnoafričkoj Republici “braai” - njihova verzija roštilja u kojem sam svakodnevno uživao. To je to! Možda ove godine nećemo posetiti Rt dobre nade, niti videti oblake Stone planine, ali ćemo večeras jesti braai na srpski način, puding od vanile i ispijati koktele sa Coca-Colom. I dočekaćemo Novu godinu zagrljeni, zaljubljeni i srećni, baš kao i tog 31. decembra, na zadnjem spratu hotela u Kejptaunu.
Nije bitno gde se nalazimo, bitno je da smo zajedno – u tome je magija!
